Srpski gazda

Srpski “gazda” je vrsta koja se pojavila početkom devedesetih, i koja je uspela da preživi, pa čak i da se proširi do danas. Srpski “gazda” (u daljem tekstu “gazda”) je najbolji u poslu koji radi. On je, takođe i najpametniji, najobrazovaniji i zna sve najbolje da uradi.

Gazde koje se malo više edukuju sebe nazivaju menadžerima, mada su prvi put čuli za menadžment (management) kada su u pošti dobili letak koji reklamira novi fakultet za menadžment u gradu. Upravo većini “gazda (menadžera)” najveći problem predstavlja, možda i najvažnija faza menadžmenta, a to je upravljanje. Samoprozvani menadžeri i gurui, najčešće ne znaju da upravljaju resursima i zaposlenima (kojih najčešće nema više od dvoje). Sa obzirom na to da su u školi (ako su uopšte i završili neke škole), preskočili predavanje o planiranju (prvoj fazi menadžmenta), ne može se ni očekivati da znaju da upravljaju, jer ne možete upravljati resursima firme ako nemate plan na koji način ćete to raditi.

Gazde imaju nekoliko noćnih mora (koje se u razvijenom svetu nazivaju pravima radnika), kao što su:

– bolovanje zaposlenog (pošto retko imaju više od dvoje zaposlenih, ova pojava može da se opiše u jednoj rečenici: pola firme mi je bolesno)
– trudničko bolovanje zaposlene (neki od snalažljivijih nikad i ne zapošljavaju žene pa nemaju ove probleme)
– plaćanje doprinosa i poreza državi (većina gazda misli da je ovo potpuno nepotreban izdatak pa često i ne plaća iste)
– i najveća noćna mora gazda: isplata plata zaposlenima, jer su zaposleni generalno nezahvalne neznalice

5 najvećih zabluda “gazda” o zaposlenima

Kako gazda vidi većinu zaposlenih (uglavnom nemajući ni jedan jedini razlog da gradi ovakvo mišljenje):

1. Ljudi su generalno nezahvalne neznalice – jednostavno netačna konstatacija. Ako i jeste tačna, vi ste krivi što ste zaposlili neznalice.

2. Svi su zamenjivi – u nekoj meri ovo može da bude tačno, ali većina “gazda” nije svesna da to što su svi u njegovoj firmi zamenjivi, više govori o njemu i firmi nego o zaposlenima.

3. Svi će raditi za platu za koju “gazda” misli da je adekvatna, uglavnom minimalac, a ostatak (ukoliko ga ima) na ruke.

4. Svi zaposleni treba da rade koliko i vlasnik (ako mnogo radi), a ako ne radi onda treba da nadomeste njegovu nezainteresovanost za sopstvenu firmu. Ovo je jedna od najrasprostranjenijih zabluda u malim firma sa velikim gazdinim egom. Zaposleni imaju propisano radno vreme i svaki prekovremeni sat mora da se plati, što u Srbiji nije praksa, ali je zakonska obaveza.

5. Problemi “gazde” su i problemi zaposlenih – Slično kao i prethodna tačka, misli se na probleme u poslu, ali i opterećivanje zaposlenih privatnim životom gazde. U ovo spada slanje zaposlenog u kupovinu poklona za gazdinu bolju polovinu, kao i slanje zaposlenog da čeka u redu za papire za gazdino novorođeno dete i slične budalaštine gazda (iskompleksiranih robovlasnika).

Ako znate nekog ovakvog (a svi znamo bar nekog) recite mu da su zaposleni resurs kompanije i da koliko on ulaže u njih toliko će dobiti nazad. Reciprocitet uvek postoji, svesno ili nesvesno radnici ne daju svoj maksimum ako im plata kasni tri meseca, ako nisu bili na odmoru godinama, ili ih preskaču unapređenja i edukacije.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Komentari

komentara

8 Comments

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Pratite nas na društvenim mrežama!

Powered by WordPress Popup